Похвала лудости

Похвала лудости је једно од најзначајнијих дела ренесансе чији је аутор Еразмо Ротердамски. Написана је у шеснаестом веку, 1509. године. Прво светло дана Похвала лудости је видела 1511 и то у Паризу, где је одмах подвргнута нападима. То се дешава у славно време Коперника, Холбајна, Леонарда, Микеланђела, Дирера, Макијавелија, Мора и Лутера.

У Еразмовој личности се преламају два велика догађаја светскоисторијских размера – Откриће Америке и реформација. Првоме Еразмо дугује интелектуално самопоуздање, а другоме је, иако је то порицао, припремио тло.

Основна идеја аутора

Главни задатак аутора, Еразма Ротердамског, био је да допре до правог и изворног значења Новог завета. Аутор је био свестан неопходности реформисања цркве и повратка правим хришћанским вредностима, и што је најважније, он ће бити неуморан у походу против необразованости и глупости, у чију се сврху, дакле да подучи, поправи и посаветује, послужио поругом, и то управо у Похвали Лудости. Опредељење за иронију и амбивалентни говор били су једини начин да дело које садржи реформаторске ставове избегне осуду и цензуру.

Еразмијанска идеологија тиче се проблема човека – да се хришћанство учини стварном садржином сваког човека. Еразмо је био противник одвајања хришћанства од свакодневног живота људи, и затварања његове садржине у елитне кругове црквене хијерархије, неразумљиву догматику и вештачке церемоније. Хтео је живо, једноставно и свеопште хришћанство, а борио се против «филозофије» и повлашћености редовничког живота. Религиозност која треба да буде жива и лична вера губи се у обредима и церемонијама, постовима и слично. Љубав је највиши закон коме све друго мора да буде подређено. Славна реченица је «субота је створена за човека, а не човек за суботу.

Слојеви дела

Најупадљивији, и најповршинскији слој овог текста је сатира. То је критика постојећег друштва, који се налази под влашћу лудости духовно и друштвено. У друштвеном животу одувек су владале глупе легенде, зависти и ласкања, глупи ратови, а поступци великих вођа и политичара проистицали су из глупе заљубљености у славу. У духовном животу луди су граматичари, песници, говорници и писци, панегиричари, правници, филозофи и теолози, редовници и проповедници. Лудост влада и у Цркви, међу папама

Други слој под сатиром је трагика. Она настаје баш зато што је цео свет под лудошћу и сатира нема ефекта. Лудост почиње да разоткрива драматично ништавило најугледнијих људских институција – управљачких, образовних – и самог краља. Шекспир даје сценски израз Еразмове мисли – не стиди ли се лажни краљ својих украса, и не стрепи ли да ће неки подругљивац да налети и да га исмеје. То је еразмијанска трагикомедија. У њој папска власт, која представља Христову вољу, значи њено порицање. У свету у коме царска и папска власт не обављају свој посао јавља се трагедија – јер су стубови носачи живота људи изврнути.

Трећи слој Похвале лудости упућује на то да се не треба се узбуђивати зато што лудост влада светом – он због тога није неповратно несретан – а лудост нам, чак и ако јесте несретан даје илузију среће, тј. срећу. Лудост омогућава људима да не процењују све опасности, да живе, лакомислено, али весело. Мудрост ствара страх и као у Хамлету, отежава извршење дела. Лудост долази људима да их подржи, у незнању, лакомислености и забораву патњи.

Садржај Похвале лудости

У Похвали лудости, сама Лудост добија реч, отпочиње свој монолог у коме открива трулеж угледних људских институција, и отвара нека од најважнијих питања религије и филозофије. Дело започиње писмом у ком Еразмо објашњава да му је за инспирацију послужио пријатељ Томас Мор, због ког је дошао на идеју да пише о лудости. На то га је подстакло Морово презиме (на грчком moria значи лудост), и потом је у налету надахнућа написао читаво дело за осам дана (Ово тврђење вероватно није тачно јер је дело веома пажљиво разрађено и промишљено). Ипак, аутор се одриче ставова које Лудост износи, изговарајући се шалом и разонодом. На самом почетку Лудост ствара карневалску атмосферу. Она држи дуги говор, без пауза у 68 ставки, упућен замишљеној публици којој се обраћа са „архилудаци“. Она говори о себи, и истиче да и у лудости има мудрости. Њена улога у животу људи је да увесељава, што говори и њено порекло- рођена је на срећним острвима, која су прави Адонисов врт, отац јој је пијанои млади Плутон (Хад) и најлепша и најведрија нимфа Неота. Као права богиња, Лудост има своје пратиље које јој помажу. То су Самољубље, Ласка, Заборавност, Лењост, Наслада, Лакомисленост, Разузданост, Гозба и Тврд сан. Себе сматра веома важном богињом јер она свима доноси добро- истиче своју улогу у рађању, младости, старости, пријатељству, браку. Пореди себе са правом мудрошћу, филозофијом, назначава свој удео у делима богова, ратовању... Без њене пратиље, Самољубља, ни уметност не би била могућа. Уопштено, Лудост сматра читав живот као извесну игру лудости које нису поштеђене ни најистакнутије професије Еразмовог доба- теолози, филозофи, песници, правници.

Подела дела према предмету критике

Према предмету критике, Похвалу лудости можемо поделити на три дела. Први део нас усмерава на општељудске проблеме и недостатке, други део критикује конкретније примере људске глупости кроз поједине професије и друштвене институције, а у трећем делу аутор даје своју визију хришћанства. Последњи део уједно је завршна реч, којом ће Еразмо изразити своју дубоку увереност у непоходност повратка правим хришћанским вредностима. Овде Лудост износи свој став према безначајности ситних и бесмислених обреда којима монаси придају велику важност, говори о папама и злоупотреби црквеног положаја, о удаљавању од праве суштине хришћанства. Похвала лудости слави животне радости и хришћанство кроз смех, али када говори о поглаварима цркве њен тон постаје веома огорчен а осуда веома оштра и недвосмислена. Истиче да папе допуштају да свет заборави Христа, да је црква у своје руке узела мач и народ оковала страхом од бога. Управо том страху супротставља се весела и животна Лудост, која свој врхунац достиже тврдњом да је и Христос, као богочовек, обележен лудошћу. Она истиче да је бог забранио људима да једу са дрвета познавања добра и зла, као да је сазнање отров за срећу. Самим тим, целокупна хришћанска вера се сматра сродном лудости, а не мудрости, а права побожност и истинске вредности, за које се сматрало да се достижу изласком из себе и сједињењем са вечним добром, поистовећује се са потпуним безумљем као крајњим циљем. И највиша мудрост, је дакле, лудост. Последње што Лудост каже својим поклоницима је: „Пљескајте, живите, пијте!" славећи тако живот и позивајући на уживање.

Закључак

Имајући у виду неухватљивост смисла овог дела, немогуће је утврдити једно значење оног што је изречено. Постоји став који каже да је само завршни део дела тежиште, а да је оно што му претходи само припрема. Похвала лудости се сматра својеврсним манифестом хришћанске врлине, и без обзира на различита тумачења, сигурно је да Похвала лудости отворила веома битна питања за развој хришћанства, књижевности и филозофије. Као прави манифест борбе против људских мана и извитоперености основних цивилизацијских постулата, Похвала лудости на најбољи начин изражава племените мисли и жеље њеног аутора.